Verovanje da su životinjski proteini superiorni u odnosu na biljne proteine datira iz 1914 godine kada su dva naučnika, Osborn i Mendel, uradili eksperimente na miševima i utvrdili da miševi brže rastu kada jedu životinjske proteine. Kasnije je utvrđeno da je tačno da miševi brže rastu, ali i da kraće žive i da obolevaju od raka i drugih bolesti. Bez obzira na to, generacije školske dece i doktora su pogrešno informisani da su nam meso, mleko i jaja neophodni kao izvori proteina. Iako je ovaj mit u ishrani odavno opovrgnut, nema nikakvih pomaka da se informiše javnost, da je ono čemu su nas učili potvrđeno kao netačno. Naprotiv, sistematski nas tome uče i dalje. Svaki lekar će vam ovu laž o proteinima iznositi kao da je bogom dana istina. Posledice pogrešne ishrane vidljive su u današnjoj epidemiji brojnih savremenih bolesti i lako je videti ko tu dobija, a ko gubi.

 

Piramida o ishrani koju učimo u školama i koju znamo još od detinjstva je pogrešna. Visoko proteinska ishrana je velika zabluda koja ozbiljno ugrožava naše zdravlje.

Pre svega, mi ljudi nismo dizajnirani da jedemo meso, zato se meso uopšte ne vari u našem stomaku već raspada, što je uvod u mnoge bolesti. Što se tiče mleka, sve bebe (kod životinja i ljudi) piju mleko, a kad dobiju zube i počinju da žvaću hranu, prestaju da piju mleko. Mi smo jedina vrsta koja i posle toga uzima mleko i mlečne proizvode, i to mleko koje je dizajnirano za druge vrste i potpuno neprikladno za ljudsku upotrebu. 

Slikovito, kravlje mleko je dizajnirano da od teleta napravi kravu od pola tone, što nije slučaj sa nama, jer su naše potrebe za proteinima mnogo manje. Naše telo posle treće godine života smanjuje polako produkciju enzima koji vare mleko.  

Proteine dobijamo digestijom hrane, ali naš organizam takođe reciklira proteine kroz razlaganje izumrlih ćelija. Oni zatim cirkulisu kroz organizam krvlju i limfom i koriste se po potrebi. Nije potrebno jesti meso, mleko ili jaja da bismo dobili potrebne proteine. Kako bik ili slon dobijaju proteine? Setite se koliko mišića imaju.

 

Kao što jake kosti ne zavise od kalcijuma već od toga koliko se telo kreće i opterećuje kosti, tako i jaki mišići ne zavise od unosa proteina, već od napora kojima su izloženi. Mišići postaju veći tako što pri velikim naporima dođe do pucanja mišićnih vlakana koji se onda obnavljaju i na taj način dođe do njihovog uvećavanja. Velike doze proteina će prilikom razlaganja osloboditi toksične količine azota u krvi, koji će se zatim akumulirati u mišicima i izazivati hroničan umor. Potrebno je ojačati misice i poboljšati njihov tonus, ali ne i preterivati. Kod dece u rastu i kod povećanih umnih napora može se povećati dnevna doza proteina za 10-15gr dnevno. Zeleno lišće, koštunjavo voće, klice i semenke su jako bogate proteinima.       

Dr Jaffe sa Kalifornijskog Univerziteta u Berkliju, je istraživao dejstvo dijete bez životinjskih produkata na nekoliko generacija dece i odraslih. Dok današnje dijete bazirane na životinjskim produktima sadrze i do 150 grama dnevno, Dr Jaffe je ispitanicima davao 24-33 gr. proteina dnevno. Niko od ispitanika nije imao nikakve znake nedostataka proteina niti bilo kojih drugih hranljivih materija. Svi su bili u odličnom zdravlju! Dr Max Rubner, direktor Higijenskog Instituta, Berlinskog Univerziteta, posle svojih opsežnih istraživanja, takođe tvrdi da nam je potrebno samo oko 28 grama dnevno. Naime, čovek  može da akumulira oko 30 gr proteina dnevno u telu. Sve što je više od toga odlazi u jetru i pretvara se u kiselinu koja se vezuje za kalcijum iz kostiju i izbacuje se preko urina (Proteinom izazvana Hypercalciuria - gubljenje kalcijuma preko urina) i na taj način nastaju problemi sa kostima. Ako jedete raznovrsno voće, povrće, koštunjavo voće, semenke i klice vrlo lako ćete uzeti dovoljne količine proteina, a i drugih hranljivih materija.  

Aminokiseline su gradivni elementi proteina. Delimo ih na esencijalne i neesencijalne. Nije potrebno kombinovati žitarice i pasulje u jednom obroku ili u jednom danu da bi uneli sve esencijalne aminokiseline. U biljkama imamo zastupljene sve aminokiseline, i naše telo ima sposobnost da ih akumulira nekoliko dana za buduću upotrebu. Takođe, ima dosta voća i povrća koje sadrže sve aminokiseline, kao što su: paradajz, banane, urme, orasi, bademi, suncokretove semenke, kupus, brokule, šargarepa i druge. Znači, treba jesti raznovrsno voće, povrće, koštunjavo voće, semenke i klice koje će nas snabdeti sa svim esencijalnim i neesencijalnim aminokiselinama, kao i svim ostalim hranljivim materijama koje su nam potrebne. Naravno, treba ih jesti sirove, jer se kuvanjem aminokiseline oštećuju.

 

Napisala Dr Slađana Velkov

http://www.lovesensa.rs/print/clanci/srecna-hrana/proteinski-mit