Prestao sam sa uzimanjem grube hrane 12.6.2010 godine i potpuno prešao na finiji oblik korišćenja životne enregije, direktno od sunca i akumulacije prane (životne energije koja stiže od sunca) putem pranajame (jogičke vežbe disanja).
Pre toga sam tri godine vežbao solarnu jogu (sungazing) kako sam opisao na svojoj strani posvećenoj toj praksi.
Ovde ću izneti neke detalje svoga iskustva prestanka uzimanja hrane i vode. Napominjem da to ne može biti vodič nikome jer su to moja lična iskustva. Svako ima drugačije fiziološke i zdravstvene predispozicije s kojima pristupa ovoj praksi i zato tu ne može biti imitacija. Ali smatram da je korisno da svako ko ostvari cilj solarne joge iznese svoja iskustva na uvid drugima koji idu istom stazom, jer tu svakako ima zajedničkih detalja koji mogu da olakšaju snalaženje u tom sasvim novom načinu života.
Treba najpre svakome da bude definitivno jasno da postoje dve dimenzije solarne joge.
Jedna je rekreativna i nju vežba velika većina ljudi. Time postižu bolje zdravlje i duhovnu jasnoću iako nemaju duhovnih i jogičkih pretenzija.
Druga dimenzija je isključivo duhovna, transcendencija uslovljavanja od strane tela, uma i spoljašnjih uticaja, što je i cilj prave joge, i ovde je ona opisana.
U ovoj razlici se krije i mala opasnost da ljudi koji nemaju duhovne zrelosti vežbaju solarnu jogu i da se nespremni suoče sa njenim posledicama, a buđenje kundalinija je jedna od posledica, tj. nekontrolisano aktiviranje najdubljih slojeva energije i svesti. To nezrelu osobu uvek odvede u mentalne poremećaje. Srećom, buđenje kundalinija putem solarne joge je lagano, postepeno i umereno, tako da je ova opasnost minimalna, i ostaje samo za ljude koji su više ograničeni pogrešnim mentalnim predispozicijama i "znanjima" koja ne mogu da promene, i zato mogu doći u sukob sa svojim bićem koje se budi pod sunčevom svetlošću.
Ali, pretpostavljam da većina takvih neće ni početi da vežba.
O načinu vežbanja
Vežbu solarne joge radio sam bosonog na zemlji, uvek na istom mestu, osim nekoliko puta.
Prvih šest meseci pridržavao sam se propisa HRM-a o deset sekundi povećavanja vežbe. Nakon toga sam primetio da mi uopšte ne smeta i duže gledanje u sunce jer su mi se oči navikle, verovatno zato jer inače imam zdrav vid. Zato sam povećavao vreme za po ceo minut svakoga dana i ubrzo došao do 45 minuta po jednom gledanju. Ali time nisam završio vežbu već sam nastavio da odradim svih 270 dana koliko treba da se radi cela vežba, samo što sam svakodnevno gledao po 45 minuta. Tako sam odlučio jer sam našao kod drugih praktičara i jogina da se može vežbati sa dužim vremenom gledanja, dok samo HRM insistira na 10 sekundi povećanja dnevno. Smatram da on na tome insistira jer sangejzing propagira masovno svuda u svetu i zbog nemogućnosti da više vremena i pažnje posveti svakom učeniku posebno, on ide na sigurnu i najbezbedniju opciju za većinu ljudi (koji vežbaju iz rekreativnih razloga), a to je 10 sekundi. Smatram da je ta opcija dobra u početku, bar za prvih šest meseci vežbanja što je dovoljan period da se oči naviknu na direktnu sunčevu svetlost. Nakon toga bi svako trebao sam da odluči da li može povećati vreme. Ne preko 45 minuta po vežbi jer bi to bilo nepotrebno preterivanje i opasan napor za oči. Takođe je bolje raditi sa tim dužim gledanjem svaki drugi dan, i ređe, zbog odmora očiju.
Prvi efekti i problemi
Već nakon osam meseci vežbanja osetio sam veliko smanjenje gladi i apetita. Mogao sam u sve dužim periodima da ostanem bez hrane. Bila mi je dovoljna mnogo manja količina hrane nego ranije, svega nekoliko zalogaja bi me zasitilo. Tada sam i primetio da je ishrana više mentalna navika nego fizička potreba. Takođe sam primetio da mi ne prija mesna hrana, iako nikada nisam bio vegetarijanac iz razloga što nikada nisam mnogo obraćao pažnju na ishranu. Ako bih usled mentalne navike jeo više nego što je potrebno da se zasitim, osetio bih blagu mučninu u stomaku, kao da sam se prejeo, iako je to bila mala količina hrane. Takođe sam žeđ osećao u mnogo manjoj meri. Sve više sam postajao svestan da um i mentalna navika, tj. mentalna šema presudno odlučuje o stanju moga tela u vezi hrane. Svako može da primeti da mu stomak traži hranu u isto vreme kada je navikao da jede. To nije glad nego prosta navika. Prava glad nastaje tek posle više dana bez hrane i to je nešto sasvim drugo od krćanja creva i blage slabosti ako preskočimo doručak. Ta mala nelagodnost u stomaku je trajala nekoliko dana, i uvek kada bih nešto malo pojeo javio bi mi se i osećaj gladi, dok ne bih uopšte osećao glad ako ništa ne bih jeo. Za vreme ovog prilagođavanja mogao sam da sve bolje osetim sukob u sebi između novog stanja u kome se moje telo nalazi kao posledica vežbanja solarne joge, i starih navika sa jelom. Ovaj sukob je najveći problem kod prelaska na autotrofni način života. Um je najveća prepreka.
Više puta sam započinjao i prestajao sa prelaskom na solarni način ishrane. To je bilo zato što nisam kraj sebe imao iskusnog učitelja koji bi me uputio u detalje koji me očekuju, i sve to mi se dešavalo prvi put. A u pitanju je promena celog načina života, i samog pogleda na život.
Ako se solarna joga radi ispravno i redovno doćiće trenutak kada ćemo osetiti da nam gruba hrana više ne treba, da se savim dobro osećamo iako ne jedemo. Taj trenutak sam osetio, i prestao sam sa jelom, ali nisam bio mentalno spreman na tu promenu i nakon nekoliko dana vratio sam se na stari obrazac, na grubu hranu, iako u malim količinama.
Tada sam shvatio da se zbog mentalnog uslovljavanja ovaj prelazak ne može izvesti naglo, gruba ishrana se ne može prekinuti odjednom, već se mora postepeno smanjivati u skladu sa potrebama organizma. Treba pažljivo osetiti pravu potrebu tela za grubom hranom, i jesti samo onda kada nam je zbog neugodnosti i slabosti zaista potrebno, i onoliko koliko je zaista potrebno da budemo siti. U skladu sa vežbanjem solarne joge, ta potreba će se postepeno smanjivati, tako da ćemo uskoro doći do toga da nam je potrebno da jedemo dva puta dnevno (najbolje pre podne), zatim samo jedanput, pa svaki drugi dan i najzad će ta potreba nestati sama od sebe. Važno je da ona nestane sama od sebe, a ne da mi iscrpljujemo telo kroz ubeđenje da možemo bez grube hrane i da smo "postali pravi solarni jogin". Do nas je samo da budemo savršeno pažljivi i osetljivi za prave potrebe tela, o vremenu kada treba nešto da pojedemo i o količini hrane. Uostalom, sigurno je da svako neće ni moći da pređe na ovakav način ishrane - od sunca, ma koliko vežbao solarnu jogu. Samo mali procenat ljudi će to moći. Mnogima to jednostavno nije moguće iz raznih raloga, pre svega karmičkih. Oni će u najboljem slučaju posle solarne joge ostati na znatno manjoj potrebi za hranom, najbolje na svežem voću i povrću, u dobrom zdravlju i još boljem duhovnom raspoloženju i otkrovenju. To je više nego dovoljno.
Takođe se javio i problem društvenog života koji se uveliko okreće oko hrane. Društveni problem se još i uvećava zbog kolektivnih mentalnih obrazaca i totalnim neznanjem ljudi o telu i njegovim mogućnostima, tako da je pokušaj objašnjavanja zašto ne jedem unapred nemoguća misija. Ko ne jede nema šta da traži s ljudima koji jedu, i to pretežno štetnu i otrovnu hranu, a još i više međusobno uzimaju jedni drugima energiju.
Solarna joga će se svakome brzo pokazati kao jedan od najjačih pokretača procesa individuacije.
Jedan od problema je i čulna glad.
Čulo ukusa (tj. okusa) je jedno od naših čula i s ovom promenom ono se napušta. To nije lako jer se radi o jednoj od životnih funkcija. Nekoliko puta sam prekidao prelazak samo zbog porebe da osetim ukus hrane koju sam voleo, makar i u najmanjoj količini. Brinulo me je pitanje da li je čulo okusa povezano sa drugim važnim funkcijama tela koji bi mogli da se poremete njegovim napuštanjem, jer sve u telu je povezano. To se nije dogodilo. Najveći problem je bio u početku, prvih nekoliko nedelja, sa bljutavim ukusom u ustima. Taj neprijatni ukus se oseća i pri gladovanju i on nastaje zbog čišćenja organizma od starih nakupljenih otrova. Kasnije nestaje. To sam rešavao uzimanjem samo jednog zalogaja nekog voća dnevno, jedne kocke čokolade, sa malo čaja ili mog koktela od meda, jabukovog sirćeta i limuna, zbog zadovoljenja ukusa u ustima, a ne potrebe za hranom.
Našao sam da drugi autotrofi tako isto rade, ali ja sam nakon mesec dana prestao i sa tim.
Javila mi se i sumnja u vezi zuba. Ako se ne koriste duže vremena, mogu otpasti, a to nisam želeo da mi se dogodi. Međutim, nisam našao da se nekom autotrofu (breathariancu) to dogodilo.
Tokom tog perioda izgubio sam nekoliko kilograma telesne težine. Nisam pratio svoju težinu i samo toliko mogu reći o tome. Kasnije sam shvatio da um odlučuje i o tome. Ako mislite da gladujete, vi ćete i gladovati i sve više gubiti na težini zato jer mislite da, ako ne jedete, morate i da mršavite. To je slučaj sa anoreksijom. To je mentalna bolest mržnje prema telu, i tada um ubija telo izgladnjavanjem.
U ovome je razlika sa autotrofijom koja se zasniva na ljubavi prema telu i celoj egzistenciji, i višem razumevanju o njegovoj pravoj prirodi. Ovde uopšte nije reč o prestanku uzimanja hrane, nego o promeni načina ishrane, o prelasku sa grubog i nekvalitetnog, na finiji i kvalitetniji način ishrane. Sa takvim ispravnim stavom možete i da se ugojite. U svakom slučaju, imaćete veći priliv energije. Sa pozitivnim stavom svesti možete sami određivati svoju težinu bez hrane. Bićete mršavi samo ako mislite da morate da budete. Slučajevi autotrofa iz istorije pokazuju da oni uopšte nisu bili izrazito mršavi, kao što se može videti na primeru Tereze Nojman, i Giri Bale iz priloženih fotografija u knjizi "Autobiografija jednog jogija" Svami Joganande.
Um upravlja celim telom - zato je bolje da vi upravljate umom.
Svetlost znanja rešava probleme
Pogrešne mentalne šeme vladaju ljudima u mnogo većoj meri od razuma i činjenica, a činjenice o autotrofiji su davno naučno dokazane. Ćelije same stvaraju energiju od sučeve svetlosti. Samo kada se njihova energetska ravnoteža poremeti potrebna im je gruba hrana preko probavnog sistema. Mi se zapravo nikada i ne hranimo grubom, fizičkom hranom. Fizička hrana, jedna jabuka na primer, samo je prenosnik energije sa sunca. Tu voćku punu elektrona koristi naš organizam za svoju energiju, za energetsku ravnotežu svojih elektrona. Zato je sveže tek ubrano voće jedina prava hrana za ljude. Prerađivanjem, a naročito kuvanjem, hranu energetski uništavamo i samo jedemo mrtvu materiju, otpatke. Telo, dakle, koristi samo energiju koju dobija od voća a pristiglu od sunca, dok samu materiju, koja je medijum za prenos informacija o energetskom toku, izbacuje kao fekalije. Vitamini i minerali su samo informacione strukture za prenos energije i metabolizam, i te informacije moraju poticati direktno od zajedničkog izvora, od sunca. Oni nisu materijalne tvari "koje nas shrane" i ne mogu se veštački imitirati, pa zato ne postoje ni veštački vitamini i minerali.
Ta spoljašnja podrška, u vidu informacija preko medijuma, telu je porebna samo toliko koliko nema podršku u svesti o tome. Kada čovek postane svestan celog procesa, preko solarne joge i razumevanja njenog delovanja, onda sama svest obezbeđuje energetsku ravnotežu u ćelijama i protok informacija direktno od sunca.
Sama priroda energije jeste da se sama stalno održava iako menja oblik. Zato svaka energetska celina, telo, može sama da se održava. Jedina prepreka je nedostatak svesti o tome, jer svest je najfiniji oblik, bolje rečeno, ishod kretanja energije. Ako svesno (i nesvesno) mislite da vam energija stiže jedino preko hrane, onda ćete umreti od gladi ako nemate hrane. (Slično svest deluje i pod hipnozom.) Životinje umiru od gladi jer ne mogu imati svest o svojoj celovitosti kao što je čovek može imati, i zato su one zavisne samo od fizičke hrane i umreće bez nje. Čovek može da nadiđe svoju životinjsku prirodu. Njegovo telo je most između životinjskog i božaskog. Ono je spoj Duha koji sve omogućava i fizičke prirode, koja je stvorena. Zavisno od toga u čemu nalazi uporište, tako će mu i biti. Duh je izvor svesti u nama. Zato je svest viši oblik hrane.
Takođe je dokazano da čovekove ćelije same stvaraju belančevine od azota iz vazduha koji udišemo. Inače sve ćelije u našem organizmu su aerobne i koriste kiseonik za svoju ishranu.
Izgleda da je naše telo perpetuum mobile. Potrebno je samo učešće naše svesti o toj njegovoj pravoj prirodi. Svest je jedini pokretač života i jedini ishod sveg kretanja životne energije koja je sveprisutna. Nije potrebno da je unosimo jer je ona već tu u svemu i sve omogućava. Treba toga samo da budemo lično svesni i zajedno sa svešću imaćemo i svu potrebnu životnu energiju. Svest je vrhunski privlačitelj i usmerivač energije.
Jedini problem za mnoge ljude je što takva svest predstavlja vrhunac duhovne kulture i discipline. Ne dolazi sama od sebe već kao plod lične namere ili volje. Kao što smo pogrešnom svešću uslovili sve poremećaje našeg organizma i bolesti, tako nam je ispravna svesnost potrebna da to ispravimo.
Meni to nije bio problem jer već oko 29 godina praktikujem budističku meditaciju.
U suštini sve se svodi na to koliko smo uslovljeni spoljašnjim uticajima. Toliko mislimo da smo izdvojene individue u svetu, da postoji razlika 'spolja' i 'unutra', i da nam eneregija pristiže jedino spolja, i zato je spolja i uzimamo, preko hrane.
Gurđijev je u svom radu pokazao da hrane ima više vrsta, da su utisci prva i najvažnija hrana, zatim prana u obliku vazduha, i tek na kraju gruba hrana koju jedemo.
To što on misli pod 'utiscima' je zapravo najfiniji oblik prane, informacioni kodovi energije koje svest prenosi i njima upravlja. To znači da ih može i blokirati neznanjem, kao što je slučaj kod većine ljudi koji se hrane najgorom mogućom hranom.
Ova istina je davno poznata i sačuvana u izvornom jeziku, u sanskritu gde reč 'zdravlje' glasi: swasthya, što doslovno znači "biti svoje Sopstvo", biti svoj, autentičan, celovit na svesnoj razini. Samo takva svesna celovitost donosi zdravlje.
Ne hrane se svi autotrofi solarnom jogom, neki to čine i preko disanja, kontrolom prane, uzimaju energiju iz prostora, akaše, neki jakom verom uobličenom nekim religijskim obrascem, a neki čistom voljom ili namerom. (Ti metodi su odlično opisani u knjizi Joakima Verdina: Životni stil bez hrane)
Ja sam spontano kombinovao sve te načine. Počeo sam sa solarnom jogom jer ona taj prelazak mnogo olakšava pošto menja krv tako što je direktno energizuje.
Energetska ravnoteža ćelija postiže se solarnom jogom, a dodatna akumulacija prane vežbom disanja ili pranajamom koju sam počeo da praktikujem u zadnjem stadijumu vežbanja solarne joge. Pranajamu radim u ritmu 4x16x8, što znači da udišem kroz levu nozdrvu do 4 sekunde, zadržavam dah 16 sekundi i izbacujem ga kroz desnu nozdrvu 8 sekundi (nosnice se uvek pritiskaju prstima desne ruke, palcem desna nozdrva, a malim i domalim prstom leva; uvek se vežba počinje sa levom nozdrvom, i traje najmanje tri ciklusa). Period zadržavanja vazduha (kumbhaka) je najvažniji jer se tada prana akumulira u telu i zato je taj period najduži.
Vežbu obavljam dva puta dnevno, ujutru i uveče, u vreme izlaska i zalaska sunca.
Pranajama
(inače znači kontrola ili manipulacija pranom – kosmičkom energijom) je
četvrti deo ili stepenica u Patanjđalijevom
osmostepenom sistemu joge. Za pranajamu on kaže da reguliše dah tako
da postane lagan i fin, takav koji vodi stalnom prilivu energije (prane)
a koja je iza udaha, izdaha i prelaza između njih - uvek prisutna.
Dakle, imamo “četiri pranajame”: prve tri su udah, izdah i prelaz (2.50)
a četvrta je taj neprekidni tok koji je iza i prevazilazi ostale tri (2.51).
Vežbanjem
disanja i doživljavanjem tog neprekinutog toka energije, kako kaže Patanjđali,
“tanjimo zavesu karme” koja, inače, zaklanja unutrašnju svetlost da
izbije napolje (2.52).
Za što uspešnije vežbanje trebamo zauzeti stabilan, miran položaj (2.46 – 2.48).
Jedna od najbitnijih aspekata u regulaciji disanja je eliminacija pauze između
dahova. Pitanje namernog zadržavanja daha (kumbhaka) je posebno pitanje i
primenjuje se tek nakon što je prvo dobro uvežbano tiho disanje. Svesnim
vežbanjem eliminisanja pauze, dopuštajući da prelazi između dahova budu vrlo
glatki, izbegavajući bilo kakav napor – postižemo osećaj mira. To je priprema za
koncentraciju i meditaciju opisanih u stihu 2.53. Duboki mir koji tako
postignemo se zove sandhya, venčanje sunca i meseca, on balansira
energetske kanale jedne i druge nosnice i pokreće energiju kroz središnji
energetski kanal (kičmena moždina).
Svesnost o dahu je jedna od najboljih metoda uopšte za smirenje i stabilizaciju
uma. Prvo, postanemo svesni prelaza između udaha i izdaha, te izdaha i udaha,
dopuštajući im da budu glatki bez naglih okreta i bez pauze između njih. Svesno
praktikujemo da te prelaze pravimo što je moguće tananijim. Pustite dah da bude
tih i bez trzaja.
Nakon što ste uspostavili neprekinutu i čvrstu svesnost o dahu, započnite
produžavati vreme izdaha sve dok izdah ne postane, otprilike, dvostruko duži od
udaha. A zatim da vreme zadržavanja daha bude četiri puta duže od udaha, i
dvostuko duže od izdaha (ritam 4x16x8). Sama reč pranajama se obično
prevodi kao “kontrola daha”. Međutim, koren reči ajama znači
produžavanje, te pranajama znači “produžavanje životne snage”. Jogiji
kažu: “Broj udaha i izdaha su ti određeni”, dakle - dišite polako da biste duže
živeli.
Dakle, tri su faze disanja: udah, izdah i prelaz između njih. Kada se kaže
prelaz, misli se na pauzu koja nastaje kada se udah okreće u izdah i kada se
izdah okreće u udah.
Cilj je da dah učinimo što sporijim i što finijim. Sam Patanjđali je rekao da
dah treba da bude istovremeno dug (dirga) i glatak (suksma). Za
jogije se kaže da se čini kao da ne dišu. I takvo disanje je cilj nezavisno od
pojedine konkretne tehnike koju radimo.
Po Patanjđaliju, dakle, cilj pranajame je da se dosegne ta četvrta
faza koja je iza udaha, izdaha i prelaza.
U “četvrtoj” pranajami vi ste iza priticanja i oticanja prane, vi
ste uvek u prani, večnoj životnoj energiji koja je iza talasa na
površini. Tom pranajamom “tanjimo veo karme” i dopuštamo da
unutrašnje svetlo zasija. To unutrašnje svetlo je Puruša, čovekova suština i
ujedno Duh koji sve omogućava po učenju sankhye.
Suština pranajame je da postanemo svesni da mi zapravo ne dišemo, da se disanje odvija samo od sebe, da celina diše kroz naše telo jer je energija sveprisutna. Sve je to samo osvešćenje energije. Time se ona aktuelizuje. Iako postoji sama po sebi, suština ljudske kulture i njegovog bivstvovanja uopšte jeste svesno aktuelizovanje svega toga što već postoji, samoga postojanja.
Transcendencija ili kaivalya
Teško je opisati koliki značaj na um ima prelazak sa grube hrane na finiji izvor. U Upanišadama je opisano da hrana presudno utiče na um. To sam davno čitao ali tek sada sam na sebi potpuno spoznao tu istinu. Nikada mi u životu um nije bio mirniji, čistiji, prodorniji i budniji nego otkako sam prestao da jedem. Monasi podvižnici oduvek naglašavaju značaj posta, i zaista on je najvažnija poluga u duhovnom razvoju, ali ovo je mnogo više od posta. Ovo je ostvarenje cilja posta.
Bukvalno je stalna, neprekidna svest o Sebi (atman) postala moja hrana.
Ona to i jeste.
Samo s takvom svešću moguće je biti bez grube hrane.
Naše Sopstvo (Puruša) je ono koje sve omogućava.
Samo u njemu treba naći utočište.
Tada nam je sve moguće.
Ono je sunce u nama.
Sve drugo samo su senke.
Ivan Antić